Srbija od Srca

Belocrkvanska Jezera

Poput rasutih bisera, Belocrkvanska jezera svojom lepotom mame posetioce. Svako od jezera poseduje neku svoju specifičnu čar; neko dolazi zbog skrivenih i mirnih plaža, neko radi provoda i dobre zabave , pecaroši zbog riba od “ dva metra“ surferi i jedriličari radi vetra za kojim večito čeznu…. a deca ko deca, mole da ih mame i tate ostave samo još “ 5 minuta“ u vodi.

Zbog 7 jezera, Belu Crkvu zovu grad jezera. Godine 1904. počelo je iskopavanje i eksplotacije šljunka na području Bele Crkve. Vađenjem šljunka za industrijsku potrebu nastala su veštačka jezera, sada predstavljaju jednu od glavnih atrakcija opštine. Posmatrana u celini, Belocrkvanska jezera odlikuju se stabilnim obalskim linijama i neznatnim kolebanjem nivoa vodenog ogledala. Svojim morfometrijskim i termičkim osobinama pogoduju razvoju rekreativnog, izletničkog, manifestacionog i sportskog turizma, a zbog bogastva ribljeg fonda i ornitofaune imaju veliki potencijal za razvoj ribolovnog i “bird watching” (posmatranje ptica) turizma. Zbog visokog stepena heterogenosti njegovih komponenti prisutan je veliki broj vrsta, od onih čije su staništa akvatorije, livadske i šumske fitogeocenoze do onih koje su deo urbanih ekosistema. Sve to kod posetilaca stvara osećaj posebnosti, raznolikosti i atraktivnosti pejzaža. Belocrkvanska jezera, zbog njihovih karakteristika, često nazivaju Bisernom ogrlicom Banata. Jezera se naslanjaju na urbano područje Bele Crkve i svojim potencijalom na komplementaran način upotpunjuju turističku ponudu SRP Deliblatska peščara. Najpopularnija od ovih jezera su Gradsko jezero, Vračevgajsko, Šaransko i Šljunkara. Ostala jezera nisu urbanizovana i predstavljaju raj za ronioce i strastvene pecaroše, koji su u najvećem broju i posetioci ovih jezera.

GRADSKO JEZERO

Gradsko jezero se prostire duž leve strane puta za Kovin, uz zapadni obod Bele Crkve. Na severnoj strani je izgrađena betonska obala sa blagim prelazom ka većoj dubini iznad koje se nalazi restoran „Jezero”. U produžetku od oko 300 metara nalaze se bungalovi sa 66 ležajeva. Prosečna dubina jezera je 3 metra, a u toku maksimalnog vodostaja ne prelazi 6,5 metara. Na jugoistočnom delu jezera nalazi se šljunkovita plaža dužine oko 80 metara koji posetioci rado koriste zbog blizine plivačkog, ronilačkog, vaterpolo kluba i skakaonice. Neposredno iza istočne obale nalazi se auto-kamp sa 250 jedinica, kao i apartmansko naselje (vile i apartmani registrovani od dve do četiri zvezdice). U proteklih deset godina je najviše uloženo na unapređenju turističkih sadržaja na obali tog jezera. Urađena je kompletna infrastruktura, tako da postoje dva toaleta od kojih je jedan u okviru auto kampa, tuševi sa toplom vodom, pešačka i trim staza oko celog jezera sa noćnim osvetljenjem, pa je pogodno za noćne šetnje, a u letnjem periodu i za noćno kupanje, restorani, kafići sa ponudom deserta( sladoled, palačinke, krofnice…), brza hrana, prodaja suvenira, na jednom delu plaže je omogućeno iznajmljivanje suncobrana i ležaljki, iznajmljivanje pedalina, postoji i škola plivanja kao i ronjenja. Postoje i takmičenja na vodi ( vaterpolo utakmice, jedriličarska regata, Vidovdanski maraton u preplivavanju). Za ljubitelje ribolova postoji mogućnost pecanja na jezeru, a za bezbednost tokom celog dana u toku letnjeg perioda brine spasilačka služba. Za mlade postoji noćni provod u kafićima i na splavu uz poznate pevače i Di-džejeve. Na samoj obali postoji smeštaj u vidu bungalova i apartmansko naselje kao i registrovani auto kamp. U blizini jezera nalaze se teniski tereni i košarkaški teren i park sa dečijim igralištem. Za bezbednost kupača u toku letnje sezone brine spasilačka služba, koja pruža prvu pomoć kada god je ona potrebna.


VRAČEVGAJSKO JEZERO

Vračevgajsko jezero nalazi se na udaljenosti od 200 metara od Gradskog jezera, uz desnu stranu regionalnog puta Bela Crkva – Kovin. Prosečna dubina je oko 2 metra, a najveća je u južnom delu i iznosi oko 3,5 metra.
Na jugozapadnoj obali jezera nalaze se dva auto kampa prve kategorije, sa preko 50 kamp jedinica, restoranom, bungalovima, sanitarnim čvorom i tuševima sa toplom i hladnom vodom. Plaža je šljunkovita, a ljuljaške, klackalice i tobogani predstavljaju pravo uživanje za najmlađe goste. Moguće je iznajmiti i čamce i pedaline za vožnju po jezeru.

Jedinstvena osobenost Vračevgajskog jezera je ostrvo, predivno uređeno sa prirodnim hladom velikog drveća i uređenim prilazima sa vode i kopna. Uz kafe-bar, na ostrvu je moguće uživati u sunčanju na ležaljkama ili zelenim površinama. Celo ostrvo je oivičeno plažom sa suncobranima i ležaljkama.
U neposrednoj blizini nalazi se još jedna uređena plaža sa kompletnom infrastrukturom i zabavnim sadržajem: kafe-bar, toalet, tuševi, ležaljke, suncobrani, teren za odbojku na pesku, tobogan na vodi, Adrenalin park, a za bezbednost kupača brine spasilačka služba. Na preostalom delu obale Vračevgajskog jezera, mogu uživati ljubitelji prirode i pecaroši.

Srbija od Srca

Posetite Gružansko Jezero

Zašto posetiti Gružansko jezero

  1. Jer je Gružansko jezero šumadijsko more
    Nastalo je pregrađivanjem jedne od najdužih i vodom najbogatijih reka Šumadije, Gruže, pa je po njoj i nazvano. Prostire se na 900 hektara i peto je najveće veštačko jezero u Srbiji. Obala, duga oko 40 kilometara, prilično je razuđena i uglavnom pristupačna. Bogato je ribom, naročito šaranom, štukom, somom, babuškom, deverikom, smuđem, a nade se još poneki primerak. Pecaroša je posvuda. Udicu zabacuju za svoju dušu, čavrljaju, spremaju klopu. Društvo im prave mnogobrojne ptice. Ima ih oko 90 vrsta, mada se podaci prilično razlikuju. Uživaju i ljubitelji veslanja, kajaka, pa i surfovanja kada se vetar odobori. Kako je prosečna dubina jezera oko šest metara, voda je prijatna za kupanje. Uz obalu obraslu livadama i šumarcima uređeno je nekoliko staza i putevaka za šetnju, voznju bicikla i trčanje. A može se jednostavno sesti na klupicu, uživati u pogledu, ćakulati sa prijateljima, ili osamiti i čitati.

Uređenih javnih plaža nema, koliko smo uspeli da vidimo. Pojedini vlasnici kuće na obali su sredili pristup vodi, ali samo za sebe. No, od pecaroša znamo da je nedavno otvoreno mesto gde se može brzoti. La Terrasse, izvorni šumadijski naziv, ali kako je gazda živeo u Francuskoj, prihvatimo i oprostimo. Osim imena, utkao je i malo francuskog šmeka u svoj rajski kutak na samoj obali ka selu Žunje kod Knića. Restorančić, kafić i bazen sa prelepim pogledom na jezero. Načinjen je tako da daje privid da se bazenska stapa sa jezerskom vodom. Kako je plaža podno terase uređena, kupanje je zabranjeno. Naokolo ima nekoliko pontona, a kod prvog komšije je nasutan šljunak i uređena široka plaža, pa se može bućnuti na sopstvenu odgovornost. Tu se veliko gradi smeštajni objekti. Čini se da se turizam ubrzano razvija na Šumadijskom moru. I treba, jer razlog je pregršt.

2.Jer je crkva u Borču kamena lepotica
Zvanični naziv je Hram Svetog arhanđela Gavrila. Crkveni posed je veliki i besprekorno sredjen. Cveće, drveće, klupe za odmor i česma za putnike namere da se okrepe i napune boce za šetnju kroz šumu. Stazicom se penjemo do kamene crkve. Udomila se u krilu Boračkog krša, sa tri strane zatvorena strmim liticama, a sa četvrtovekovnim lipama. U porti, mnoštvo grobova u obliku kamenih ploča. Građena je u vizantijsko-srpskom stilu sa svega dva malena uzana prozorčeta. Ulazimo kroz prelepa drvena vratanca. Unutrašnjost skriva velelepni drveni ikonostas sa drvenim krstom iznad. Ostaci fresaka koje se tek naziru potiču iz KSVI veka. Prvobitna crkva izgrađena je u vreme kralja Dragutina, krajem KSIII veka. Obnovio ju je car Dušan, a kasnije i mnogi drugi srpski vladari. Poslednji put su opustošili Turci, a postojanjem kneza Miloša obnovljena je 1818. godine. Pod zaštitu države stavljena je 1971. godine.

Između crkvenog poseda i seoskih kuća, udenulo se staro groblje u Borču. Nekoliko stotina nadgrobnih spomenika različitih oblika i veličine, mahom naherenih na različite strane, poneki prekriveni mahovinom. Većinom su uzani i izvedeni sa kapom na vrhu, pa se zovu i kapačari. Bogatih, raznovrsnih, živopisnih i prilično čudnovatih šara i spisa. Pojedinim podacima, najstariji potiču iz KSVI veka, a po drugim su podignuti u periodu od Prvog srpskog ustanka do Prvog svetskog rata. Biće da nisu dovoljno istraženi. Zajedničko im je da su izrađeni od kamena iz boračkog majdana i da su delo ovdašnjih kamenorezaca.

Čitav prizor pomalo podseća na staro Rajačko groblje kod Negotina. Kako po nesvakidašnjoj ornamentici i oblicima, tako i po sveukupnom utisku – obrazlo je travom i zapušteno. Crkva Svetog arhanđela Gavrila i groblje su kulturna dobra od velikog značaja.

  1. Jer Borački krš krije ostatke srednjevekovnog grada.
    Redak je reljefni fenomen. Deo je ugašenog vulkana koji je nastao pre oko 20 miliona godina, u okviru Rudničkog masiva. Kakve je samo skulptura priroda izlazila od okamenjene lave. Danas budno stražari nad dolinom Gruže. Stene su izuzetno čvrste i postojane, neobične boje i delom svetluckaste te se borački kamen koristi kao ukras u građevinarstvu. Spomenikom prirode objavljen je 2019. godine. Do vrha se može samo pešaka, stazicom kroz šumu. Hodamo blago, upijamo prirodu, tražimo šumsko voće. Najviši vrh je na 515 metara nadmorske visine.
  2. Na svega osam metara nižoj litici nalaze se ostaci srednjovekovnog grada Borča. Ime je, kako se veruje, izvedeno od glagola boriti se, jer su se za njega često vodile duge i strašne bitke. Kako se prvi put spominje 1389. u vezi sa ugarskim upadom u Srbiji, pretstavlja da je postojao mnogo ranije, još u doba Rimljana koji su postavili prvo utvrđivanje. Sledeći naziv je vezan za povelju despota Stefana iz 1405. i od tada se u izvorima zavoda kao „slavni grad Borač“, te ne čudi da ga je na karti sveta uneo čuvani mletački kartograf Fra Mauro. Padom srpske despotovine izgubio je strateški značaj a potom i zapusteo.
  3. Grad je bio potpuno prilagođen konfiguraciji terena. Imao je šest kula i bio je podeljen na gornji i donji grad, a služio je i kao sklonište stanovništvu tokom neprijateljskih naroda. Danas su vidljivi tek ostaci pojedinačnih objekata poput kule kružne osnove i pravougaone građevine koja je bila crkva. Spomenikom kulture od velikog značaja objavljen je 1983. godine.
  4. Poseta daruje puni ugođaj. Fizička aktivnost, bujna priroda i bogata istorija u samo jednom kraju.
  5. Jer je kuća Vranića udomila čuvenog srpskog obaveštajca.
    Tako kazuje poznata serija Moj rođendan sa sela. Znak za imanje na kome je serija snimana ugledasmo na putu ka Boračkom kršu. Odlučismo da proverimo da li su scene sa malih ekrana stvarne. Posle nekoliko oštrih krivina po zemljanom putu stižemo do prostranog proplanka na brdašćetu. Iza ograde od kamena, biće onog boračkog, čeka nas trobojka srpska. Vijori se na jarbolu, visoko. Dobrodošlicu nam žele mace, kuce i rundavo štene koje kevće dok se ne pomazi i sa njim malo poigra. Tek sad nam je dozvoljen prolaz. Pogledom tražimo domaćina, pukovnika Milomira Vranića, kad na drvenoj starinskoj kući stoji obaveštenje da je kod učitelja. Kako su vrata otvorena, ulazimo. U jednoj prostoriji sve. Kao nekada. U središnjem delu veliki sto sa kariranim stolnjakom a oko malenog seoskog muzeja. Kamin, dva kreveta sa ispletenim prekrivačima, ćilimi, dela narodne radinosti, staro pokućstvo, crno-bele fotografije, zidni sat sa kukavicom, vreteno i preslica, stare novčanice, i naravno kutak sa ikonama.
  6. Kulisa nema, sve je istinsko. Dvorište sa nekoliko objekata, stari bunar, poređana burad i saksije cveća, kobila i ždrebe, uvek druželjubivi magarci koji dolaze da se maze. Ovde je vreme stalo. Od novotarija pridodato je samo igralište za mališane, ali se gradi novi objekat, predstavljamo restoran. Nadamo se da će izgledom biti uklopljen u okruženje i da neće narušiti pravu seosku idilu.
  7. Jer se kod Vranića obeduje oficirski
    Kada smo već na selu, greota je štogod ne prezalogajiti. Sigurno je domaće i sveže spravljeno. Sedamo u debeli hlad razgranatog, golemog oraha. I jelovnik je po seoskom običaju, nema mnogo biranja. Tek ono što je tog dana spremila vična kuvarica. Obično su u ponudi dva, tri jela. Danas je svadbarski kupus sa projarom. Možda malo teška hrana za vreo sunčani dan, ali se momcima naširoko smeši brk. Zaronili u kupus, ni reč da probore. Tek na pola ćase se oglasiše – govori sedam jezika, baš kao i srpski obaveštajac u seriji. Nežniji član ekipe ipak bira kućnu platu – sir, kajmak, kulen, pršut, suvi vrat, i slaninica, sitno tek prošarana mašću. Očekivani ukusi, šumadijski, slasni. Društvo nam sve vreme prave kuće i mače koje se umiljato motaju oko nogu i strpljivo vrebaju koji zalogajčić. Počastimo ih obilato.
  8. Ukus domaće hrane ispunjava pogled koji sa jedne strane puta na litici masivnog Boračkog krša, a sa druge na Gružu i Gružansko jezero. Eh, znao je snažljivi pukovnik Vranić svašta, pa i gde sebi da nađe mir.
  9. Jer se u krčmi “Ko to tamo peva” odmara otvorenih očiju.
    Još u odlasku, kraj puta ka Kniću, spazmo krčmu nazvanu po kultnom filmu Ko to tamo peva. U dvorištu parkiran autobus Krstića i sina. Nameračismo da u povratku svratimo na kaficu. I bi tako. No, mi tamo, a autobusa nema. U neverici se vrzmamo oko tragova točkova u zemlji. Prilazi nam razgovori i srdačni domaćin i otkriva da je busić otišao da provoza grupu po okolini. „Da, u voznom je stanju“, odgovara na naše zapostavljene poglede, i šeretski dodaje: „Ali, prima samo one sa venčanim listom“. Naravno, ovde je sve u duhu čuvene avanture sa firmom Krstić. Iskreno priznaje da autobus nije primerak iz filma, ali je skoro jedan vremešan, iz 1953. U to stiže i „nestali“ autobus. Izlazi razdragani svet. Zavirujemo unutra. Sve izvorno, netaknuto, nepopravljeno. Ali i dalje tera po putu. Neunistiv je. Baš kao i veliki Bata Stojković u filmu.
  10. Likovi iz kultnog stvaranja su posvuda u prostoj bašti u cveću sa drvenim stolovima i klupama. Atmosfera opuštena i domaćinska. Unutrašnjost krčme eklektična. Ponešto od svega – narodne radinosti, starog pokućstva, instrumenata i slika, preko stranih postera i ploča, do džuboksa. Svašta za videti i pročitati. Neobično mestošce za potpuno opuštanje i osveženje.